Srećna sam, veoma srećna, i to jasno vidite na fotografiji po mom širokom osmehu, zajedno sa mojim dragim devojčicama bliznakinjama i Tanosom Parashosom, koga smo iznenadili posetom neko vreme nakon što sam se porodila u emBIO.

Sada kada držim svoje devojčice bliznakinje, svet izgleda savršeno ispravno. Ali dobro se sećam vremena pre emBIO, kada je nada delovala nekako... teoretski. Put ka majčinstvu imao je svoje senke, sve dok nismo upoznali specijalistu Tanosa Parashosa. 

Ono što me je odmah impresioniralo kod doktora Parashosa nije bilo samo njegovo znanje, već način na koji ga je prenosio: mirnom sigurnošću koja je uspevala da odagna naše strepnje, bez ikakvog ulepšavanja situacije. Govorio je o verovatnoćama, ali uglavnom je govorio o planu, o narednim koracima. Osećali ste da niste samo broj u kartoteci, već ljudi sa pričom koja zaslužuje njegovu pažnju.

Tok testova i lečenja je prirodno imao svoje uspone i padove. Ali osećaj da smo imali kapetana koji poznaje vode činio je svu razliku. Svako pitanje, svaki mali trenutak panike sa naše strane, dočekan je sa ozbiljnošću, razumevanjem i optimizmom.

Dan kada su se naše devojčice rodile nije bio samo kraj procesa. Bio je to vrhunac odnosa poverenja građenog korak po korak. Gledajući ih sada, osećam zahvalnost koja prevazilazi običnu radost. To je spoznaja da nauka, kada se spoji sa istinskom humanošću, kakvu ima doktor Parashos, zaista može osvetliti i najteže staze.